Vlasti Njujorka su u periodu od više godina, bez mnogo galame postepeno isključile većinu dugmadi koja je dotad kontrolisala semafore na pešačkim prelazima širom grada. Njihov je zaključak bio da su gotovo u svim slučajevima kompjuterizovani tajmeri funkcionisali bolje. Od 3250 takve dugmadi, do 2004. godine je tek manje od 750 ostalo funkcionalno. Međutim, gradska uprava nije uklonila onemogućenu dugmad, koja je i dalje navodila nebrojene prste na uzaludno pritiskanje.

Dugmad je prvobitno opstala usled troškova uklanjanja, ali ispostavilo se da i tako nefunkcionalna ima svrhu. „Pešaci koji pritiskaju dugmad ređe prelaze ulicu dok se ne upali zeleno svetlo“, navodi analitičarka Tal Oron-Gilad sa izraelskog Univerziteta Ben-Gurion u Negevu. Na osnovu ispitivanja njihovog ponašanja na pešačkim prelazima, uočila je da su ljudi skloniji da poštuju sistem koji uzima u obzir njihove interakcije sa sistemom.

„Dugmad koja ne radi proizvodi placebo efekat poput ovog jer se ljudima dopada da imaju utisak kontrole nad sistemima koje koriste“, navodi Ejtan Adar, stručnjak za interakcije između ljudi i računara na Univerzitetu u Mičigenu, En Arbor. Dr Adar komentariše kako njegovi studenti često projektuju softver koji sadrži dugme za čuvanje na koje može da se klikne, ali koje nema nikakvu ulogu osim da umiri korisnike koji nisu svesni da se njihovi unosi putem tastature svakako automatski čuvaju. „Možete to da posmatrate“, kaže on, „kao dobroćudnu obmanu kojom se suprotstavljamo hladnoći svojstvenoj svetu mašina.“

To je jedno moguće tumačenje. Međutim, placebo dugmad, makar na pešačkim prelazima, može da ima i mračnu stranu. Ralf Riser, upravnik bečkog instituta FACTUM, koji se bavi proučavanjem psiholoških faktora u saobraćajnim sistemima, smatra da to što su pešaci svesni postojanja ove dugmadi, i sledstveno tome ozlojeđeni po uviđanju obmane, sada prevazilazi prednosti te činjenice.

Tokom višegodišnjeg perioda i bez dizanja velike prašine oko toga, njujorške vlasti onemogućile su većinu kontrolne dugmadi koja su nekada upravljala semaforima na pešačkim prelazima tog grada. Zaključili su da kompjuterizovani merači vremena gotovo uvek bolje funkcionišu. Do 2004. godine, manje od 750 od ukupno 3.250 dugmadi takve vrste ostalo je funkcionalno. Međutim, gradska vlast nije uklonila nefunkcionalnu dugmad – navodeći nebrojene prste da ih uzaludno pritiskaju.

Prvobitno su dugmad opstala usled cene troškova njihovog uklanjanja, ali se ispostavilo da čak i dugmad koja ne rade imaju određenu svrhu. Pešaci koji pritisnu dugme ređe prelaze ulicu pre pojavljivanja zelenog čovečuljka, navodi Tal Oron-Gilad pri izraelskom Univerzitetu Ben-Gurion u Negevu. Nakon proučavanja ponašanja na pešačkim prelazima, ona zapaža da su ljudi voljniji da se pokore sistemu koji pridaje značaj njihovom doprinosu.

Nefunkcionalna dugmad proizvode placebo efekat te vrste zato što se ljudima dopada kada imaju utisak da kontrolišu sistem koji koriste, navodi Ejtan Adar, stručnjak za interakciju čoveka i računara pri Univerzitetu u Mičigenu u gradu En Arbor. Dr Adar ističe da njegovi studenti često projektuju softvere tako da sadrže dugme „save“ (sačuvaj) na koje se može kliknuti, a čija je jedina uloga da ulije sigurnost korisnicima koji nisu svesni da se njihovi pritisci na tastere svejedno automatski čuvaju. Posmatrajte to, rekao je on, kao tračak dobronamerne obmane za suprotstavljanje proračunatoj prirodi sveta mašina.

To je jedan pogled na stvar, ali dugmad sa placebo efektom, bar ona koja se nalaze na pešačkim prelazima, mogu imati i mračniju stranu. Ralf Riser, direktor bečkog instituta FACTUM za izučavanje psiholoških faktora kod saobraćajnih sistema, smatra da su svest pešaka o njihovom postojanju i povezana ozlojeđenost izazivana obmanom uzele prevlast nad njihovim prednostima.

Током дугог низа година, без икакве помпе, градске власти у Њујорку искључивале су већину дугмади за контролу пешачких прелаза по граду. Одлучено је да компјутеризовани тајмери боље раде посао. До 2004. године, од 3250 дугмади у функцији је остало мање од 750. Ипак, градска управа искључену дугмад није уклонила – што није спречило небројено притискање у покушају преласка.

На самом почетку, трошкови уклањања су превагнули те нису уклоњена. На крају се испоставило да чак и нефункционална дугмад имају неку сврху. „Мање су шансе да пешак који притисне дугме пређе улицу пре него што се појави зелени чикица,” каже Тал Орон-Гилад са Универзитета Бен-Гурион из Негева, Израел. Пошто је проучавала понашање људи на прелазима, приметила је да су склонији поштовању система који им траже да нешто ураде.

„Нефункционална дугмад производи такав плацебо ефекат јер људи воле да имају осећај контроле над системима које користе,” каже Ејтан Ејдар, стручњак за интеракцију између људи и рачунара са Универзитета у Мичигену из Ен Арбора. Др Ејдар истиче да његови студенти често пројектују софтвер са дугметом „сачувај” на које може да се кликне али које служи кориснику само као потврда да је унос сачуван иако нису свесни да се то аутоматски ради. „Замислите то,” додаје, „као добронамерно довођење у заблуду која је у супротности са суштаственом хладноћом света машина.”

И то је само једна тачка гледишта. Међутим, на пешачким прелазима, плацебо дугмад, пак, има и своју тамну страну. Ралф Рисер, шеф бечког института „FACTUM” који се бави проучавањем психолошких фактора у саобраћајним системима, процењује да свест пешака о њиховом постојању и последична озлојеђеност због заблуде сада ипак надјачавају предности.

Tokom više godina, bez mnogo buke oko toga, vlasti u Njujorku su isključile većinu kontrolnih tastera koji su nekada radili na semaforima na pešačkim prelazima u gradu. Kompjuterizovani tajmeri gotovo uvek bolje rade, zaključili su. Do 2004. godine u funkciji je ostalo manje od 750 od 3.250 takvih tastera. Međutim, gradska vlast nije uklonila isključene tastere — prizivajući nebrojeno mnogo prstiju na uzaludno pritiskanje.

U početku su tasteri preživljavali zbog troškova za njihovo uklanjanje. Međutim, ispostavilo se da tasteri služe svrsi čak i kada su van funkcije. Manja je verovatnoća da će pešaci koji pritisnu taster krenuti da prelaze ulicu pre nego što se pojavi zeleni čovečuljak, kaže Tal Oron-Gilad sa Univerziteta Ben-Gurion u Negevu, u Izraelu. Proučavajući ponašanje na pešačkim prelazima, ona je zapazila da su ljudi spremniji da ispoštuju sistem kada im se čini da se obraća pažnja na njihov doprinos.

Tasteri koji su van funkcije dovode do placebo efekata ove vrste zato što se ljudima dopada utisak da imaju kontrolu nad sistemom koji koriste, kaže Ejtan Adar, stručnjak za interakciju između ljudi i računara sa Univerziteta u Mičigenu u En Arboru. Dr Adar kaže da njegovi studenti zajednički projektuju softver sa tasterom „sačuvaj” na koji se može kliknuti, a čija je jedina uloga da umiri one korisnike koji su nesvesni činjenice da se njihov unos putem tastature u svakom slučaju automatski sačuva. Gledajte na to, kaže on, kao na primesu dobronamerne obmane nasuprot hladnoći svojstvenoj svetu mašina.

To je jedno viđenje. Međutim, barem na pešačkim prelazima, placebo tasteri mogu imati i tamniju stranu. Ralf Riser, šef Factum-a, bečkog instituta koji se bavi proučavanjem faktora u saobraćajnim sistemima, misli da činjenica da su pešaci svesni njihovog postojanja i ozlojeđenost kao posledica obmane, sada ima prevagu nad prednostima.

Tokom mnogo godina, ne dižući oko toga preveliku buku, vlasti u Njujorku su deaktivirale većinu kontrolnih dugmića kojima se nekad upravljalo svetlima na pešačkim prelazima u gradu. Kompjuterizovani tajmeri gotovo uvek bolje obavljaju posao, odlučiše oni. Do 2004. godine, od 3250 takvih dugmića ostalo je manje od 750 onih koji rade. Gradske vlasti, međutim, nisu uklonile deaktivirane dugmiće – mameći bezbroj prstiju da ih uzalud pritiskaju.

U početku, dugmići su opstali zato što je bilo skupo ukloniti ih. Međutim, ispostavilo se da i dugmići koji ne rade imaju neku svrhu. Pešaci koji pritisnu dugme ređe će preći ulicu pre nego što se na semaforu pojavi zeleni čovečuljak, tvrdi Tal Oron-Gilad sa Ben Gurion Univerziteta u Negevu, Izrael. Pošto je proučavala ponašanje na pešačkim prelazima, ona kaže da su ljudi spremniji da poslušaju sistem koji tvrdi da uzima njihovo mišljenje u obzir.

Dugmići koji ne rade izazivaju ovu vrstu placebo dejstava zato što ljudi vole da imaju utisak da kontrolišu sisteme koje koriste, kaže Ejtan Adar, stručnjak za interakciju ljudi i kompjutera sa Univerziteta u Mičigenu, En Arbor. Doktor Adar kaže da njegovi studenti redovno dizajniraju softver koji sadrži dugme „sačuvaj” na koje može da se klikne, a koje nema nikakvu drugu namenu osim da učini spokojnim korisnike koji nisu svesni da se svaki njihov otkucaj na tastaturi ionako automatski čuva. Gledajte na to, kaže on, kao na dašak dobronamerne obmane koji treba da ublaži hladnoću svojstvenu svetu mašina.

To je jedan način gledanja na stvari. Međutim, makar na pešačkim prelazima, placebo dugmići mogu imati i tamniju stranu. Ralf Riser, direktor FACTUM-a, instituta u Beču na kojem se proučavaju psihološki faktori u saobraćajnim sistemima, smatra da činjenica da pešaci znaju da takvi dugmići postoje kao i nezadovoljstvo koje ta varka izaziva, sada donosi više štete nego koristi.

Tokom mnogih godina, bez podizanja velike prašine oko toga, vlasti u Njujorku onemogućile su većinu kontrolnih dugmadi koja su nekada kontrolisala signalizaciju za pešačke prelaze u gradu. Kompjuterizovani tajmeri, odlučili su oni, skoro uvek su radili bolje. Do 2004. godine ostalo je u funkciji manje od 750 od ukupno 3.250 takvih tastera. Gradska uprava, međutim, nije uklonila isključene tastere – ostavila je da bezbrojni prsti uzalud pritiskaju.
U početku, dugmad su preživela zbog troškova njihovog uklanjanja. Ali se ispostavilo da čak i neoperativni tasteri služe svrsi. Pešaci koji pritisnu dugme imaju manje šanse da pređu pre nego što se pojavi zeleno svetlo na semaforu, kaže Tal Oron-Gilad sa Univerziteta Ben Gurion u Negevu, u Izraelu. Pošto je proučavala ponašanje na prelazima, ona primećuje da se ljudi spremnije povinuju sistemu koji pokazuje obzir prema njihovom doprinosu.
Neoperativni tasteri proizvode placebo efekte ove vrste, jer ljudi vole kontrolu nad sistemima koje koriste, kaže Eitan Adar, stručnjak za interakciju čoveka i kompjutera na Univerzitetu Michigan, Ann Arbor. Dr Adar primećuje da njegovi učenici obično dizajniraju softver sa klikom na dugme „sačuvaj“ koji nema drugu ulogu osim da dodatno uveri one korisnike koji nisu svesni da se njihovi pritisci na tastaturu automatski snimaju. Smatrajte to, kaže on, kao dobronamernu obmanu za suprotstavljanje urođenoj hladnoći sveta mašina.
To je jedan pogled. Ali, bar na putnim prelazima, placebo dugmad mogu imati i lošu stranu. Ralf Riser (Ralf Risser), šef FACTUM-a, bečkog instituta koji proučava psihološke faktore u saobraćajnim sistemima, smatra da je saznanje pešaka o njihovom postojanju i posledična ljutnja zbog obmane sada veća od koristi.

Tokom mnogih godina, bez dizanja velike buke oko toga, vlast u Njujorku je onemogućila većinu kontrolnih tastera koji su nekada palili svetla za prelaz pešaka po gradu. Oni su odlučili da su kompjuterizovani tajmeri skoro uvek radili bolje. Do 2004, manje od 750 od 3.250 takvih tastera je ostalo u funkciji. Gradska uprava, međutim, nije uklonila onesposobljene tastere – prizivajući bezbrojne prste na uzaludno pritiskanje.

U početku, tasteri su opstajali zbog troškova njihovog uklanjanja. Ali ispostavilo se da čak i neoperativni tasteri služe svrsi. Pešaci koji pritisnu taster u manjem broju slučajeva će preći ulicu pre nego što se pojavi „zeleni čika“, kaže Tal Oron-Gilad sa Univerziteta Ben-Gurion u Negevu, Izrael. Nakon proučavanja ponašanja na pešačkim prelazima, ona je primetila da su ljudi spremniji da poštuju sistem koji naizgled obraća pažnju na njihov doprinos.

Neoperativni tasteri proizvode placebo efekat takve vrste jer ljudi vole utisak kontrole nad sistemima koje koriste, kaže Ejtan Adar, stručnjak za interakciju ljudi i kompjutera na En Arbor Univerzitetu u Mičigenu. Dr Adar napominje da njegovi studenti dizajniraju softver sa dugmetom „sačuvaj“ koje nema drugu ulogu osim da pruži sigurnost korisnicima koji nisu svesni da se njihovi pritisci po tastaturi automatski čuvaju. Mislite o tome, kaže on, kao o dobronamernoj obmani kojom se potire urođena hladnoća sveta mašina.

Ovo je jedno viđenje. Ali, barem na pešačkim prelazima, placebo tasteri mogu imati i mračniju stranu. Ralf Riser, šef bečkog FACTUM instituta koji proučava psihološke faktore u saobraćajnim sistemima, smatra da svest pešaka da tasteri postoje i posledična ozlojeđenost zbog prevare, sada prevazilazi dobrobiti.

Tokom mnogo godina, bez dizanja ikakve velike galame oko toga, vlasti u Nju Jorku su onesposobile najveći broj kontrolnih dugmića koji su nekada upravljali svetlima na pešačkim prelazima u gradu. Kompjuterizovani tajmeri, vlasti su odlučile, skoro uvek su radili bolje. Od 2004. godine, manje od 750 od 3,250 tih dugmića ostalo je u funkciji. Gradska vlada nije, ipak, uklonila onesposobljene dugmiće — pozivajući nebrojene prste da ih uzaludno pritiskaju.
U početku, dugmići su preživeli usled troška njihovog uklanjanja. Ali ispostavilo se da su čak i dugmići koji ne rade služili svrsi. Pešaci koji pritisnu dugme ređe su skloni da pređu pre nego što se zeleni čikica pojavi, kaže Tal Oron-Gilad s Univerziteta Ben-Gurion u Negevu, u Izraelu. Proučavajući ponašanje na prelazima, ona primećuje da ljudi radije poslušaju sistem koji se predstavlja kao da se obazire na njihov input.
Dugmići koji ne rade proizvode placebo efekat ove vrste pošto se ljudima dopada utisak da kontrolišu sistem koji koriste, kaže Ejtan Adar, ekspert u interakciji čovek-kompjuter na Univerzitetu u Mičigenu, En Arbor. Dr Adar primećuje da njegovi studenti obično dizajniraju softvere sa dugmetom “sačuvaj” na koje može da se klikne, a koje nema drugu ulogu osim da umiri one korisnike koji nemaju svest o tome da su njihovi pritisci na taster svakako automatski sačuvani. Mislite o tome, kaže on, kao o maloj dobronamernoj prevari kojom odgovarate na hladnoću svojstvenu svetu mašina.
To je jedno viđenje. Ali, na prelazima barem, placebo dugmad mogu da imaju i tamniju stranu. Ralf Riser, čelnik FACTUM-a, bečkog instituta koji proučava psihološke faktore u saobraćajnim sistemima, smatra da svest pešaka o njihovom postojanju, i posledična srdžba usled te prevare, sada nadilaze koristi.

Tokom dugog niza godina, bez podizanja mnogo buke, njujorški organi vlasti su onesposobili većinu kontrolnih tastera koji su nekada radili na semaforima pešačkih prelaza u gradu. Kompjuterizovani tajmeri, odlučili su oni, skoro uvek su funkiconisali bolje. Do 2004. godine manje od 750 tastera od ukupno 3250 ostalo je u funkciji. Gradske vlasti, međutim, nisu skinule onesposobljene tastere, pozivajući tako bezbroj pristiju na uzaludno pritiskanje.

U početku su tasteri opstajali zbog troška njihovog uklanjanja. Ali ispostavilo se da čak i nefunkcionalni tasteri služe nekoj svrsi. Pešaci koji pritisnu taster su manje skloni prelaženju ulice pre nego što se pojavi zeleni čovečuljak, kaže Tal Oron-Gilad sa Ben-Gurion Univerziteta u Negevu, u Izraelu. Proučavajući ponašanje ljudi na prelazima ona je primetila da ljudi češće poštuju sistem koji makar navnodno poštuje njihov doprinos.

Nefunkcionalni tasteri proizvode ovakve placeo efekte zato što ljudi vole da imaju utisak da kontrolišu sistem koji koriste, kaže Ejtan Adar, stručnjak za interakciju između ljudi i kompjutera na Univerzitetu u Mičigenu, u En Arboru. Dr Adar navodi da njegovi studenti često dizajniraju softvere sa tasterima "sačuvaj" na koje se može kliknuti, a koji ne igraju drugu ulogu do umirivanja korisnika koji nisu svesni da se to što kucaju na tastaturi svakako automatski čuva. Gledajte na to, kaže on, kao na dobronamernu obmanu koja se suprotstavlja inherentnoj hladnoći sveta mašina.

Ovo je jedan ugao gledanja. Ali makar na prelazima, placeo tasteri mogu da imaju i mračnu stranu. Ralf Riser, upravnik FACTUM-a, vijetnamskog instituta koji pručava psihološke faktore u saboraćajnim sistemima, smatra da svest pešaka o postajanju takvih tastera i posledično zameranje na obmani sada ima prevagu nad prednostima.

Tokom mnogih godina, bez ikakve velike buke oko toga, vlasti u Njujorku onemogućile su većinu kontrolnih dugmadi koja su nekada radila svetla za prelazak pešaka u gradu. Kompjuterizovani satovi, odlučili su oni, skoro uvek su radili bolje. Do 2004. godine, manje od 750 od 3.250 takvih dugmadi ostalo je funkcionalno. Gradska uprava, međutim, nije odbacila dugmad za invalide - pozvala je bezbrojne prste na uzaludno pritiskanje.

U početku, dugmad su preživela zbog troškova njihovog uklanjanja. Ali se ispostavilo da čak i neoperativni tasteri služe svrsi. Pešaci koji pritisnu dugme imaju manje šanse da pređu pre nego što se pojavi zeleni čovek, kaže Tal Oron-Gilad sa Univerziteta Ben Gurion u Negevu, u Izraelu. Pošto je proučavala ponašanje na prelazima, ona primećuje da se ljudi spremnije pokoravaju sistemu koji ima nameru da obrati pažnju na njihov doprinos.

Neoperativne tipke proizvode placebo efekte ove vrste jer ljudi vole kontrolu nad sistemima koje koriste, kaže Eitan Adar, stručnjak za interakciju čovjek-kompjuter na Univerzitetu Michigan, Ann Arbor. Dr Adar primećuje da njegovi učenici obično dizajniraju softver sa klikom na dugme „sačuvaj“ koji nema ulogu osim da uveri one korisnike koji nisu svesni da se njihovi pritisci na tastaturu automatski snimaju. Misli o tome, kaže on, kao dodir dobronamerne prevare kako bi se suprotstavio urođenoj hladnoći sveta mašine.

To je jedan pogled. Ali, barem na putnim prelazima, placebo dugmad mogu imati i tamniju stranu. Ralf Riser (Ralf Risser), šef FACTUM-a, bečkog instituta koji proučava psihološke faktore u saobraćajnim sistemima, smatra da je svest pešaka o njihovom postojanju i posledična ljutnja na prevaru sada veća od koristi.

Tokom godina, bez da su pravile veliku buku oko toga, vlasti u Nujorku su onemogućile većinu kontrolnih dugmića koja su nekada upravljala svetlima na pešačkom prelazu u gradu. Odlučile su da kompjuterizovani merači vremena gotovo uvek bolje funkcionišu. Do 2004, manje od 750 od 3.250 takvih dugmića ostalo je u funkciji. Medjutim, gradske vlasti nisu otklonile isključene dugmiće - pozivajući bezbrojne prste da uzalud pritiskaju.

U početku, dugmići su opstali jer njihovo otklanjanje puno košta. Ali ispostavilo se da čak nefunkcionalni dugmići služe svrsi. Manja je verovatnoća da će pešaci koji pritisnu dugme preći ulicu pre nego što se pojavi zeleno, kaže Tal Oron-Gilad sa Univerziteta Ben-Gurion iz Negeva, u Izraelu. Nakon što je proučila ponašanje na pešačkom prelazu, ona beleži da su ljudi spremniji da poštuju sistem koji će podržati njihov input.

Nefunkcionalni dugmići izazivaju placebo efekat ove vrste jer se ljudima dopada utisak da imaju kontrolu nad sistemom koji koriste, kaže Ejtan Adar, ekspert za interakciju izmedju kompjutera i ljudi sa Univerziteta Mičigen, Ani Arbor. Dr. Adar zapaža da njegovi studenti obično prave softver na kome može da se klikne na dugme ''sačuvaj'' koje nema nikakvu drugu ulogu nego da umiri one korisnike koji nisu svesni da se njihovi pritisci svakako automatski pamte. Mislite o tome, kaže on, kao o dobronamernoj prevari nasuprot hladnoći svojstvenoj svetu mašina.

To je jedna tačka gledišta. Ali placebo dugmići mogu imati i mračnu stranu, barem na pešačkom prelazu. Ralf Riser, šef FAKTUM-a, bečkog instituta koji proučava psihološke faktore u sistemu saobraćaja, smatra da svest pešaka o njihovom postojanju, i sledstvena ljutnja usled prevare, sada premašuje koristi.

Tokom niza godina, bez stvaranja mnogo buke oko toga, nadležni u Njujorku su onesposobili većinu dugmadi koja su nekada kontrolisala semafor za prelaz pešaka preko zebre u gradu. Kompjuterizovani semafori, kako su oni odlučili, skoro uvek rade bolje. Do 2004-te, manje nego 750 od 3,250 takvih dugmadi je ostalo funkcionalno. Gradske vlasti, međutim, nisu sklonile onesposobljenu dugmad -- navodeći bezbrojne prste na jalovo pritiskanje.

Inicijalno, dugmad su ostala zbog cene njihovog uklanjanja. Ali ispostavilo se da čak i nefunkcionišuća dugmad imaju svoju ulogu. Manja je verovatnoća da će pešaci koji pritisnu dugme početi da prelaze ulicu pre nego što se pojavi zeleni čovek, kaže Tal Oron-Gilad sa Ben-Gurion universiteta u Negevu, Izrael. Studirajući ponašanja na prelazima, ona je zaključila da ljudi mnogo više poštuju sistem koji im daje utisak da ih sluša.

Nefunkcionišuća dugmad proizvode ovakav placebo efekat zato što ljudi vole da imaju utisak kontrole nad sistemima koje koriste, kaže Ejtan Adar, specjalista za odnose izmedju ljudi i kompjutera sa Mičigenskog Univerziteta u An Arboru. Dr. Adar navodi da njegovi studenti često dizajniraju programe sa "sačuvaj" dugmetom na koje može da se klikne, a koje nema nikakvu drugu funkciju nego da stvori osećaj sigurosti kod korisnika koji ne znaju da su svi njihovi klikovi na tastaturi automatski sačuvani u svakom slučaju. Mislite o tome, kaže on, kao o maloj, benignoj laži koja služi kao protivteža urođenoj hladnoći sveta mašina.

To je jedno mišljenje. Međutim, barem na prelazima, placebo dugmad mogu da imaju i mračniju stranu. Ralf Rajser, na čelu FACTUM-a, Bečkog instituta koji istražuje psihološke činioce u saobraćajnim sistemima, misli da znanje pešaka da ta dugmad postoje i njihovo nezadovoljstvo kao posledica te prevare, sada prevaguje u odnosu na njihovu korist.

U proteklih nekoliko godina, i to bez prevelike buke, njujorški funkcioneri su onesposobili većinu dugmića koji su nekada kontrolisali gradske pešačke prelaze. Prema njihovoj odluci, kompjuterizovani vremenski brojači su skoro uvek bolje funkcionisale. Već 2004 je preostalo samo 750 od ukupno 3,250 takvih dugmića koja su i dalje bile u funkciji. Uprkos tome, gradska vlada se opredelila da ne ukloni onesposobljene dugmiće-i na taj način je nastavila da primami bezbroj prstiju ka uzaludnom pritiskanju.

U početku su saobraćajni dugmići opstajali zbog visoke cene koja bi njihovo otklanjanje podrazumevalo. Međutim, ispostavilo se da čak i nefunkcionalni saobraćajni dugmići ipak služe neku svrhu. Pešaci koji pritisnu dugme mnogo ređe su spremni da prelaze ulicu pre no što se semaforsko svetlo pretvori u zeleno, tvrdi Tal Oron-Gilad sa univerziteta Ben-Guriona u Negevu u Izraelu. Kako istražuje ljudsko ponašanje na pešačkim prelazima, ona primećuje da su ljudi spremniji da slede sistem za koji veruju da sluša njihove zahteve.

Onesposobljeni dugmići na neki način takođe prouzrokuju placebo efekat zato što ljudi voli da osete iluziju kontrole nad sistemom koje koriste, kaže Ejtan Adar sa Univerziteta Mičigena u En Arboru, inače stručnjak interakcije između čoveka i kompjutera. Dr. Adar primećuje da njegovi studenti redovno koriste dizejn softver gde klikću na dugme “sačuvaj”, iako ono ne služi ničemu osim da teši korisnike koji su nesvesni da se njihovi potezi ionako automatsku sačuvaju. Prema Adaru, to je jednostavno mala dobronamerna obmana kako bismo se suprotstavili urođenoj hladnoći tehnološkog sveta.


To je jedan način razmatranja situacije. Što se tiče pešackih prelaza, ipak je moguće da placebo dugmici takođe kriju mračniju stranu. Ralf Riser, koji vodi FACTUM, bečki institut za istraživanje psiholoških faktora u saobraćajnim sistemima, pretpostavlja da je ustvari svesnost pešaka o o njihovom postojanju, i posledična ozlojeđenost oko prevare, ono što trenutno prevazilazi njihovu korist.